PRIČA O BORBI ZA HIDŽAB

Pred nama je prica nase sestre, o maltretiranju od strane vlastitih roditelja, samo zato sto zele da se pokore naredbi Uzvisenog Allaha… "Zelim se pokriti, ali mi brane" “Sellam alejkum! Napisacu svoju pricu samo da bi svi iz nje nesto izvukli. Kad sam saopstila ocu da bih htjela nositi hidzab, psovao je sve nije mogao da se oporavi od toga, poceo je piti tablete. Kako god, nastavila sam klanjati i uciti, bila sam ubjeđena da cu se pokriti bez obzira na sve. Vrijeme je prolazilo, a moj otac bi svaki put psovao… Nije mi dao da idem na predavanja, u dzamiju. Majka me je molila da sacekam jos malo, ali ja nisam zelela i rekla sam joj da cu to uraditi uskoro. Pocela je skola, ja nisam nosila hidzab. Boljelo me, ali sam i dalje vjerovala da cu ga vec sljedeceg dana staviti. Nije me bilo strah za sebe, vec za porodicu. Vreme je letjelo. Skola je vec izmakla. I dalje sam vjerovala, trudila se…Stalni namazi, dove, dodatno su me ojacali. Boljeo me svaki moj dan bez hidzaba, stalno sam plakala. Nikad u zivotu mi nije bilo tako tesko. Skoro svako vece bih plakala i ujutru se budila otecena. Molila sam za uputu mog oca, ali on je samo nastavljao… Proslo je vec godinu dana od pocetka. Ja se jos uvek nisam pokrila. Jednog dana osjetila sam snazan pokret u stomaku. Da li je to taj momenat? Poslala sam ocu poruku, da ja to stvarno iskreno zelim…dosao je kuci, sa psovkama poplavio sve nas, slomio kompjuter i iscepao sve islamske knjige koje je mogao da nađe. Nije me bilo strah, cak i da me udari. Otisao je i rekao da se nikad nece vratiti. Majka me je i dalje molila da stanem i da se pokrijem kada odem na fakultet, za pola godine. Probudila sam se prije nego sto sam otisla u skolu… drhtala sam, znojila se. Nisam to uradila, samo zbog njih. Zbog porodice. Otac se vratio cim je saznao da to nisam uradila. Dusa mi se otkida dok ovo pisem. Od tad, iman mi je opao, nisam vise ista, niti cu ikada biti. Sta da radim… Svaki efendija mi je rekao da sacekam. Da dovim. To i radim. Samo sa mnogo, mnogo manje nade. Ne znam koliko je moja odluka bila ispravna, ali me je pokosila u svakom smislu. Boli me svaki dan, svaki sat bez mahrame… Allah da pomogne svima koji su u slicnoj situaciji. Lakse mi je sad kad sam ovo napisala, ali i dalje me probada bol. I dalje se nadam da ce mahrama nekada biti moja stvarnost.“

2 komentara

Komentariši